Доња Бијела

је село у општини Шавник, у Црној Гори.

Налази се на северу Црне Горе, у Дробњаку, као делу историјске области под називом Стара Херцеговина.

Према попису из 2003. у селу је било 78 становника (према попису из 1991. било је 113 становника).

У селу Доња Бијела живи 67 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 44,6 година (43,3 код мушкараца и 46,4 код жена). У селу има 30 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,60.

Становништво у овом насељу веома је хетерогено и у последња три пописа примећен је осетан пад у броју становника. Када је 1878. г. црква вршила попис парохија и верника територија данашње шавничке општине је имала 5.846 становника и 860 домаћинстава!

Територију општине Шавник чине варошице Шавник и Боан и села: Баре, Боровац, Годијељи, Грабовица, Градац, Горња Бијела, Доња Бијела, Горња Буковица, Доња Буковица, Вртоц Поље, Дужи, Дубровско, Добра Села, Комарница, Косорићи, Крња Јела, Малинско, Милошевићи, Мљетичак, Мокро, Петњица, Пошћење, Придворица, Превиш, Провалија, Сировац, Слатина, Струг, Тимар и Тушиња.

Када је, 1861. године, на „саставцима” три ријеке међу падинама Сињавине, Дурмитора и Војника, бунтовник из Бјелопавлића поп Лука Ђуровић саградио прву кућу са сламеним кровом није ни слутио да тиме удара темеље новој вароши. Остало је записано да је учесник Тимочке буне, а овдје је, поменуте године избјегао код ујака, млинара Мишура Контића, који је двије године прије у Превишу нашао мир од зулума никшићких Турака. Обновише петњички млин и у њему отворише механу и дућан. Пошто им посао добро крену, поп Лука о међудневици сувомеђом сазида приземљушу на самом ушћу рјечице Шавник (касније тако назване) у Буковицу. Он је, са капетаном Живком Пекићем и Дробњацима саградио и прву школу, у којој је започео описмењавање дурмиторске дјеце. Памти се и да је код њега једне зиме добјегао Васа Пелагић и заједнички ће ови свештеници-бунтовници написати „Протестно писмо Богу”.

За поп Луком, како је записано, доселише туфегџија Ђоко Радуловић (уствари Радуновић) из Љешанске нахије и пљеваљски ковач Ристо Ивановић, као и Дробњаци Трипко Томић и Стеван Пекић. Потом стижу: Сикимићи и Ћућили из Невесиња, Ускоковићи и Перуновићи из Пјешиваца, Озринић Каро Павић, Даниловићи, Поповићи и Јакићи од Фоче, Митар Лучић из Рисна, Пивљанин Драго Гломазић, Шћеповићи из Подгорице, Неимаревићи и Црногорци из Мостара... Ови предузимљиви људи убрзо саградише варош, која доби име Шавник - по врбовим шавицама и шавникама (пруће и траке од коре, којима је опшиван сламени кров) и постаде трговачки и административни центар дробњачког племена и цијелог Дурмиторског среза, најпространијег у првој Југославији. А ево како је 1891, на помолу, Шавнику записао чешки путописац Лудвиб Куба: „Каква је ово изненађујућа слика! Као да је добри дух хтио благословити овај крај крстом и као да су под његовим прстом, који благосиља, остали дубоки ожиљци у стјеновитом терену: тако изгледају четири кањона, који се код Шавника скоро под правим углом спајају”.

По прикључењу Црној Гори, у Шавник су се, како подсјећа потомак Лукине сестре академик Звонимир Дамјановић, доселили подгорички велетрговци и занатлије из Херцеговине. Шавник је без предрасуда прихватао нове и стране ствари, али се према туђим схватањима живота критички односио. Бистра дјеца слата су на велике школе. Тако је у свијет пошао и Светозар Томић и сврстао се у ред најпознатијих географа и етнолога. Или: у првом црногорском парламенту оба секретара била су из Шавника - Љубо Гломазић и Милутин Томић, аутор књиге „Ђетићи у парламенту”. Из шавничког врбака у свијет познатих винули су се и: архитекта Божидар Томић, банкарски експерт УН Момир Гломазић, пјесник Чедо Пекић (САД), учитељи Васа Павић и Душан Полексић, начелник банске управе Војислав Пекић, иначе отац познатог писца Борислава Пекића...

Као што су жилаве врбове шавице, по којима је Шавник добио име, тако и његови сналажљиви житељи одлазе у свијет више за науком, него „за крухом” и свугдје предњаче, а они који остају, одолијевају дугим снијежним блокадама и забораву државе, уз жељу да се заустави одлазак младих, што је „десетковало” ову, већ деценијама, најсиромашнију црногорску општину и варошицу, за коју су Италијани, приликом пљачке 1941. рекли „Ни мање, ни богатије вароши”.

Шавник је познат и по два природна феномена.

Први, у данима око равнодневнице сунце се рађа и залази два пута у току дана. Ујутру сунце изађе иза брда Кравице и око два сата после подне зађе за брдо Градац. Касније, око три и по сата сунце опет изгреје и појави се у кањону Буковице да би на крају дана зашло за Војник.

Други, у току дана нарочито лети кад је суша реку Шавник у току дана по неколико пута “ухвати мукавица”.

Мукавица је врста крашког врела које чине два подземна издана међусобно повезана. Због тога што се у доба суше издани неравномерно пуне и празне појављују се "ваздушни јастуци" и извор одједном пресуши. Вода у кориту реке нестане и то траје по неколико минута или до пола сата у току дана, зависно колика је суша.

Од укупно 20 дурмиторских језера два се налазе у шавничкој општини - то су Пошћенска језера која својом живописном лепотом чине село Пошћење једним од најлепших у Црној Гори.

У шавничкој општини има пет река и могу се њеном у правом смислу назвати, јер у њој све извиру и губе своја имена. То су: Тушиња, Буковица, Бијела, Шавник и Комарница.

Река Бијела извире из села Горње Бијеле испод брда Градине на висини од 1000 м, испод саме планине Лоле. Извор Бијеле је јако врело. Од Манастира река тече кањоном чије стране су окомите и високе до 600м. На излазу из кањона на реци је познати Одов мост изграђен 1919. године.

Иако лежи на обалама три бистре планинске реке, Шавничани немају плажу.

Немају бар ону коју је људска рука уредила. Становницима варошице под Дурмитором природа је даровала бистре вирове, украшене водоскоцима, песком и каменитим плочама.

Река Бијела протиче кроз истоимено село.

Бијељани у шали кажу да су у вјековној и непосредној вези са Црним морем! Вода реке Бијеле, Комарницом, Пивом, Дрином, па Савом и Дунавом дотиче чак и до Црног мора. Да ли је река добила име по селу, или село по реци - није познато.

Легенда, међутим, каже да су и село и ријека имали име Црна.

У Црној су постојале, а и сад постоје, омеђине млина црњак. У Црњаку се млело жито за неимаре морачког манастира. Будући да је брашно било бело, а хлеб укусан - неимари и ондашњи црквени достојници су предложили да се село Црна преименује у Бијелу...

На реци Бијелој, која дијели истоимено село и суседне Милошевиће, има пуно вирова.

Најпознатији и најпосећенији је Манити вир.

С јесени и зими, када водене бујице подивљају и ваљају дрвље и камење, име му и одговара. Лети је другачије. Манити вир је састајалиште бројних посетилаца не само из Бијеле, Шавника и Милошевића већ и из других места.

Купалиште је заиста атрактивно.

Бројним посетиоцима вода на Манитом виру истовремено служи за расхлађивање, пливање, масажу и гашење жеђи. Корито ријеке је украшено природним тобоганима и ђакузи кадама. Није ни чудо, што се око Манитог вира скупља мноштво купача. Они, који су овамо стигли из других места напросто су одушевљени чистоћом воде. Камените плаже с десне и леве обале реке су, како мештани кажу, по обичајном праву подијељене. Лева обала и плажа припада селу Милошевићи, а десна Бијелој.