обухватају један од најкршевитијих крајева у кршевитом делу Црне Горе.
Старо црногорско племе које се налази у Катунској нахији сачињено је од 9 села.
Племе Ћеклићи се на југу граничи са Цетињским Племеном и затим даље на југозападу Његушима.
На западу граница им иде од Ивова Осоја па преко високих брда Гомилица, Радаљева Врха и Високе Главице долази до Гњилова Ждријела.
Одатле настаје северна граница Ћеклића према Цуцама. Она прелази преко високе, простране, заравни Пухалових Крша и излази на венац планине Курјаника, која је на тромеђи Ћеклића, Цуца и Бјелица.
Од Курјаника настаје великом дужином североисточна граница Ћеклића, према Бјелицама. Она иде све преко високих брда и планина: најприје преко Дебелог Бријега и изнад Шијоца, па високом и пространом преседлином Симуњом, изнад које се диже на планину Црни Врх и даље иде све венцима високих планина Челинца и Опорца до на Радојев Бријег. А одатле граница скреће на југ, на планину Синсић, која је на тромеђи Ћеклића, Бјелица и Косијера (племена у Ријечкој Нахији) и завршава се још даље на југу, на Латкову Ждријелу према Косијерима.
кликни да увећаш ...
Ћеклићска област чини врло добру географску цјелину, јер је са свих страна ограђена високим брдима и планинама, а по средини спуштена, тако да је становништво целе те области самом природом земљишта упућено на узајамне везе и односе.
Нарочито је пак средњи и најнижи дeо ћеклићске области - у којем су насеља: Кућишта, Вучи До, Крајњи До и Војковићи - био од значаја за стварање и одржавање племенске заједнице код Ћеклића. Он је у географском средишту племена и подједнако приступачан за све делове ћеклићске области; има најродније земљиште и најбоље планине за сточну пашу (на истоку Црни Врх и Челинац а на југу и западу цијелу пространу планинску област према Његушима), а несумњиво је од увек било од значаја, што је и најближе великој саобраћајној артерији ових крајева, ономе старом путу за Котор, који баш пролази јужном ивицом Ћеклића пре него што почне силазити ка Његушком Пољу.
Све те тако повољне прилике биле су узрок, да су у насељима тога средишног дeла ћеклићског од увек седела најзнатнија и највећа братства, која су прикупљала око себе све остало становништво ћеклићске области. Шта више огранци тих брастава ширили су се и по осталим деловима племенске области. Од поменутих главних насеља ћеклићских, која су у племенском средишту, размотрићемо најпре:
КУЋИШТА
која су од старине била племенско средиште. У њима је Зборна Главица, код које се "окупљало племе". Село је збијено: куће су прикупљене око цркве и око речене Зборне Главице. У селу живи само браство Калуђеровићи. Његови су огранци: 1) Раднићи (2 "куће"); 2) Поповићи, Пајовићи и Ђуровићи (укупно 15 "кућа"); и 3) Николићи и Латковићи (свега 2 "куће").
ВУЧИ ДО
је сјеверозападно од Кућишта, такође омање, нешто разређеније насеље. И у њему је настањено само једно браство, које се по свом селу зове именом "Вучедољани" (двадесетак домова).
Оно се дели на три главне гране: једно су Гвозденовићи (Рајичковићи и "Гвозденовићи" у ужем смислу); друго су Пророчице или Пророчићи (Вукосавовићи и Марковићи); и треће, Вицковићи ("Вицковићи" у ужем смислу, Радуловићи и Војиновићи).
КРАЈЊИ-ДО
је на југу од Кућишта или, како се ретко кад зове, "Под-Буковицу". Куће су заиста по долу истога имена. У селу живе две групе сродних брастава: једно су Рамадановићи (5 "кућа") и Мухадиновићи (5 "кућа"), а друго два огранка оних Калуђеровића из Кућишта: Матановићи (4 "фамилије") и "Калуђеровићи" (5 "кућа").
ВОЈКОВИЋИ
су на југоистоку од Кућишта са кућама по ивици једнога дола испод великог брда Инока. Војковићи су "село" од 20 "кућа". Деле се на три "дела", за које народ нема посебан термин, него их само означава њиховим именима: Џаковићи, Полачани и Глађани. У селу живи само једно братство, Маројевићи, чији су огранци овако распоређени: у Џаковићима су Џаковици и Синановићи, у Полачанима су Ивановићи и Вуксановићи са Јоветићима, и у Глађанима Митровићи и Мијушковићи.
МИЛИЈЕВИЋИ
је село на југоистоку од Војковића, чије су куће по јужној страни поменутог брда Инока, а ниже њих даље на југу настају лепи, родни делови. У Милијевићима живе 13 "фамилија" све од браства Маројевића, које су се разгранале на три мања рода: Станковиће, Марковиће и Јововиће.
ПЕТРОВ-ДО
је "село" на југу од Милијевића, најјужније ћеклићско насеље. Куће су му по ивицама долова Понора и Веље Зграде. Село се дели на два браства: 1) Домазетовићи - Калуђеровици (8 "кућа"), и 2) Петровићи, чији су родови: Мирковићи (15 "кућа") и Павлићевићи (10 "кућа").
УБАО
је село на северу од Вучег Дола у врло дубоком долу котласта облика, који се зове Убаљски До. У "селу" живе три браства заједничког порекла: Драгутиновићи (6 "фамилија"), Вујовићи (11 "фамилија", са родовима: Томовићи, Веловићи и Јоковићи) и Вујошевићи (5 "фамилија"). Како се по скоро одсечним странама Убаљског Дола не могу подизати сеоске куће, а у самом долу већ нема више места за насељавање, морале су се одиељене породице исељавати изван главног села и оснивати мања насеља по разним деловима сеоског земљишта. За та насеља нема нарочитог термина, него се свако од њих само означава именом земљишта на коме је подигнуто. На истоку су од главног села: Сладковићи (1 "кућа" Драгутиновића), Стара Кућишта (1 "кућа" Вујошевића) и Валуга или Алуга (2 "фамилије" Вујовића и 1 "фамилијом" Драгутиновића).
ДРАГОМИ-ДО
је село на северозападу од Убла. Оно је у сразмерно плитком и невеликом долу истог имена, и куће су му по ивицама неколиких мањих долова и "дочића". Пошто ту нема довољно ни места ни земље за обрађивање, одељене породице су се населиле изван главног села на три места, која се зову по своме земљишту. На западу је до Међедово (са 1 "кућом"), на сјевероистоку Варикашин До (са 1 "кућом") и на истоку Папрати (са 2 "куће"). - У Драгомидолу живи само једно браство, Павићевићи (укупно 13 "фамилија"). Становнике Драгомидола Ћеклићи зову само именом "Драгомиљани".
ЈЕЗЕРA
је најсевернији и врло пространи дио ћеклићске области. Његов главни део је по ивицама и по странама два овећа, суседна дола: Јабуке и Дугог Дола. Тај се главни део Језера дијели на два "села": на западу код цркве Доње Село (9 "кућа") а на истоку Бријег (11 "куца"). Из Доњег Села, које је најстарији део Језера, "дизале су" у времену од пре 90 - 60 година "идући за земљом на станове гдје је више горе и воде" поједине породице, те су тако постала три одвојена, мала насеља. Највеће од њих, Јасиковицу (6 "кућа"), која је на северу испод Пухалових Крша, Језерани означавају као "село", док друга два, која имају само по 1 и 2 куће, зову само њиховим именима без тога означења: Близна (2 "куће"), још даље на северу од Јасиковице, до цуцке границе, и Горин До (1 "кућа"), на западу, под Радаљевим Врхом. У тих пет језерских насеља станују доста измешана четири браства, која су заједничког порекла: Јовановићи (9 "фамилија"), Пајовићи (9 "фамилија"), Радуловићи (4 "куће") и Никчевићи (7 "кућа").
Ћеклићи се у почетку помињу као катуни, а у листини Ивана Црнојевића, из 1489. године, као насеље.
Маријан Болица је 1614. године о Ћеклићима писао као о једном од већих катунских насеља.
У "Грлици" за 1835. годину, помињу се у Црној Гори четири нахије и у свакој од њих се набрајају племена. У Катунској нахији се, међу девет племена, набрајају и Ћеклићи, за које се каже да су некад били обрасли у густој церовој шуми, па се, пре 100 година, могло с дрвета на дрво прелазити с краја на крај.
Међутим, уништењем шуме у овом крају, по причању старих Ћеклића, нестало је језера и подземно отицање ријеке Љуте, код Ораховца у Боки.
Вучи До, први пут се помиње у књизи Риста Ковијанића: "Помени црногорских племена у которским споменицима (XIV-XVI)", у којој пише:
"Милован из Ћеклића, из Црне Горе, отац пок. Јована из Ћеклића, који је служио и умро на ратној галији којом је заповиједао Ђовани Контарино, опуномоћио је 26. фебруара 1575., Рада из Његуша, бојадисара, да наплати новац за службу пок. Јована, јер је он, према Которском статуту, законити насљедник заоставштине свога сина".
Даље се каже:
"Којему је роду припадао овај Милован не може се знати. У Ћеклићима је сачувана успомена на оне племенике који су служили на млетачкој ратној галији као најамници за Бокеље који су били обавезни да одслуже војни рок".
У Ћеклићима је девет цркава и десета, саборна, Светог Илије, који је слава ћеклићка, у којој је сахрањен војвода Ђуро Матановић. У Крајњем долу је црква Светог Саве (!), у Милијевићима Светог Николе, у Петровом долу светог Јована Богослова, у Војковићима Светог Петра Цетињског... Углавном све ове цркве су мјештани, заједно са Митрополијом црногорско-приморском и митрополитом Амфилохијем, обновили или их обнављају...
Гвозденовићи су, као и Ераковићи и Рајићевићи, крсну славу светог Ђорђа, донијели из старог завичаја. Касније су Гвозденовићи своју славу, која је остала као прислужбница, промијенили и узели за крсну славу Илиндан, као и остали Ћеклићи. Гвозденовићи одсељени за Дробњак, прихватајући тамошњу крсну славу - вратили су се старој, светом Ђорђу.
Старо црногорско племе које се налази у Катунској нахији сачињено је од 9 села.
кликни да увећаш ...
Цело подручје заштићено је високим планинама што је погодовало одржавању и стварању племенске заједнице и унутрашњих међусобних веза.
Племе Ћеклићи се на југу граничи са Цетињским Племеном и затим даље на југозападу Његушима.
На западу граница им иде од Ивова Осоја па преко високих брда Гомилица, Радаљева Врха и Високе Главице долази до Гњилова Ждријела.
Одатле настаје северна граница Ћеклића према Цуцама. Она прелази преко високе, простране, заравни Пухалових Крша и излази на венац планине Курјаника, која је на тромеђи Ћеклића, Цуца и Бјелица.
Од Курјаника настаје великом дужином североисточна граница Ћеклића, према Бјелицама. Она иде све преко високих брда и планина: најприје преко Дебелог Бријега и изнад Шијоца, па високом и пространом преседлином Симуњом, изнад које се диже на планину Црни Врх и даље иде све венцима високих планина Челинца и Опорца до на Радојев Бријег. А одатле граница скреће на југ, на планину Синсић, која је на тромеђи Ћеклића, Бјелица и Косијера (племена у Ријечкој Нахији) и завршава се још даље на југу, на Латкову Ждријелу према Косијерима.
кликни да увећаш ...
Ћеклићска област чини врло добру географску цјелину, јер је са свих страна ограђена високим брдима и планинама, а по средини спуштена, тако да је становништво целе те области самом природом земљишта упућено на узајамне везе и односе.
Нарочито је пак средњи и најнижи дeо ћеклићске области - у којем су насеља: Кућишта, Вучи До, Крајњи До и Војковићи - био од значаја за стварање и одржавање племенске заједнице код Ћеклића. Он је у географском средишту племена и подједнако приступачан за све делове ћеклићске области; има најродније земљиште и најбоље планине за сточну пашу (на истоку Црни Врх и Челинац а на југу и западу цијелу пространу планинску област према Његушима), а несумњиво је од увек било од значаја, што је и најближе великој саобраћајној артерији ових крајева, ономе старом путу за Котор, који баш пролази јужном ивицом Ћеклића пре него што почне силазити ка Његушком Пољу.
Све те тако повољне прилике биле су узрок, да су у насељима тога средишног дeла ћеклићског од увек седела најзнатнија и највећа братства, која су прикупљала око себе све остало становништво ћеклићске области. Шта више огранци тих брастава ширили су се и по осталим деловима племенске области. Од поменутих главних насеља ћеклићских, која су у племенском средишту, размотрићемо најпре:
КУЋИШТА
која су од старине била племенско средиште. У њима је Зборна Главица, код које се "окупљало племе". Село је збијено: куће су прикупљене око цркве и око речене Зборне Главице. У селу живи само браство Калуђеровићи. Његови су огранци: 1) Раднићи (2 "куће"); 2) Поповићи, Пајовићи и Ђуровићи (укупно 15 "кућа"); и 3) Николићи и Латковићи (свега 2 "куће").
ВУЧИ ДО
је сјеверозападно од Кућишта, такође омање, нешто разређеније насеље. И у њему је настањено само једно браство, које се по свом селу зове именом "Вучедољани" (двадесетак домова).
Оно се дели на три главне гране: једно су Гвозденовићи (Рајичковићи и "Гвозденовићи" у ужем смислу); друго су Пророчице или Пророчићи (Вукосавовићи и Марковићи); и треће, Вицковићи ("Вицковићи" у ужем смислу, Радуловићи и Војиновићи).
КРАЈЊИ-ДО
је на југу од Кућишта или, како се ретко кад зове, "Под-Буковицу". Куће су заиста по долу истога имена. У селу живе две групе сродних брастава: једно су Рамадановићи (5 "кућа") и Мухадиновићи (5 "кућа"), а друго два огранка оних Калуђеровића из Кућишта: Матановићи (4 "фамилије") и "Калуђеровићи" (5 "кућа").
ВОЈКОВИЋИ
су на југоистоку од Кућишта са кућама по ивици једнога дола испод великог брда Инока. Војковићи су "село" од 20 "кућа". Деле се на три "дела", за које народ нема посебан термин, него их само означава њиховим именима: Џаковићи, Полачани и Глађани. У селу живи само једно братство, Маројевићи, чији су огранци овако распоређени: у Џаковићима су Џаковици и Синановићи, у Полачанима су Ивановићи и Вуксановићи са Јоветићима, и у Глађанима Митровићи и Мијушковићи.
МИЛИЈЕВИЋИ
је село на југоистоку од Војковића, чије су куће по јужној страни поменутог брда Инока, а ниже њих даље на југу настају лепи, родни делови. У Милијевићима живе 13 "фамилија" све од браства Маројевића, које су се разгранале на три мања рода: Станковиће, Марковиће и Јововиће.
ПЕТРОВ-ДО
је "село" на југу од Милијевића, најјужније ћеклићско насеље. Куће су му по ивицама долова Понора и Веље Зграде. Село се дели на два браства: 1) Домазетовићи - Калуђеровици (8 "кућа"), и 2) Петровићи, чији су родови: Мирковићи (15 "кућа") и Павлићевићи (10 "кућа").
УБАО
је село на северу од Вучег Дола у врло дубоком долу котласта облика, који се зове Убаљски До. У "селу" живе три браства заједничког порекла: Драгутиновићи (6 "фамилија"), Вујовићи (11 "фамилија", са родовима: Томовићи, Веловићи и Јоковићи) и Вујошевићи (5 "фамилија"). Како се по скоро одсечним странама Убаљског Дола не могу подизати сеоске куће, а у самом долу већ нема више места за насељавање, морале су се одиељене породице исељавати изван главног села и оснивати мања насеља по разним деловима сеоског земљишта. За та насеља нема нарочитог термина, него се свако од њих само означава именом земљишта на коме је подигнуто. На истоку су од главног села: Сладковићи (1 "кућа" Драгутиновића), Стара Кућишта (1 "кућа" Вујошевића) и Валуга или Алуга (2 "фамилије" Вујовића и 1 "фамилијом" Драгутиновића).
ДРАГОМИ-ДО
је село на северозападу од Убла. Оно је у сразмерно плитком и невеликом долу истог имена, и куће су му по ивицама неколиких мањих долова и "дочића". Пошто ту нема довољно ни места ни земље за обрађивање, одељене породице су се населиле изван главног села на три места, која се зову по своме земљишту. На западу је до Међедово (са 1 "кућом"), на сјевероистоку Варикашин До (са 1 "кућом") и на истоку Папрати (са 2 "куће"). - У Драгомидолу живи само једно браство, Павићевићи (укупно 13 "фамилија"). Становнике Драгомидола Ћеклићи зову само именом "Драгомиљани".
ЈЕЗЕРA
је најсевернији и врло пространи дио ћеклићске области. Његов главни део је по ивицама и по странама два овећа, суседна дола: Јабуке и Дугог Дола. Тај се главни део Језера дијели на два "села": на западу код цркве Доње Село (9 "кућа") а на истоку Бријег (11 "куца"). Из Доњег Села, које је најстарији део Језера, "дизале су" у времену од пре 90 - 60 година "идући за земљом на станове гдје је више горе и воде" поједине породице, те су тако постала три одвојена, мала насеља. Највеће од њих, Јасиковицу (6 "кућа"), која је на северу испод Пухалових Крша, Језерани означавају као "село", док друга два, која имају само по 1 и 2 куће, зову само њиховим именима без тога означења: Близна (2 "куће"), још даље на северу од Јасиковице, до цуцке границе, и Горин До (1 "кућа"), на западу, под Радаљевим Врхом. У тих пет језерских насеља станују доста измешана четири браства, која су заједничког порекла: Јовановићи (9 "фамилија"), Пајовићи (9 "фамилија"), Радуловићи (4 "куће") и Никчевићи (7 "кућа").
кликни да увећаш ...
Најстарији подаци о Ћеклићима датирају, према тврдњама Константина Јиричека, од 1381. године.
Ћеклићи се у почетку помињу као катуни, а у листини Ивана Црнојевића, из 1489. године, као насеље.
Маријан Болица је 1614. године о Ћеклићима писао као о једном од већих катунских насеља.
У "Грлици" за 1835. годину, помињу се у Црној Гори четири нахије и у свакој од њих се набрајају племена. У Катунској нахији се, међу девет племена, набрајају и Ћеклићи, за које се каже да су некад били обрасли у густој церовој шуми, па се, пре 100 година, могло с дрвета на дрво прелазити с краја на крај.
Међутим, уништењем шуме у овом крају, по причању старих Ћеклића, нестало је језера и подземно отицање ријеке Љуте, код Ораховца у Боки.
Вучи До, први пут се помиње у књизи Риста Ковијанића: "Помени црногорских племена у которским споменицима (XIV-XVI)", у којој пише:
"Милован из Ћеклића, из Црне Горе, отац пок. Јована из Ћеклића, који је служио и умро на ратној галији којом је заповиједао Ђовани Контарино, опуномоћио је 26. фебруара 1575., Рада из Његуша, бојадисара, да наплати новац за службу пок. Јована, јер је он, према Которском статуту, законити насљедник заоставштине свога сина".
Даље се каже:
"Којему је роду припадао овај Милован не може се знати. У Ћеклићима је сачувана успомена на оне племенике који су служили на млетачкој ратној галији као најамници за Бокеље који су били обавезни да одслуже војни рок".
У Ћеклићима је девет цркава и десета, саборна, Светог Илије, који је слава ћеклићка, у којој је сахрањен војвода Ђуро Матановић. У Крајњем долу је црква Светог Саве (!), у Милијевићима Светог Николе, у Петровом долу светог Јована Богослова, у Војковићима Светог Петра Цетињског... Углавном све ове цркве су мјештани, заједно са Митрополијом црногорско-приморском и митрополитом Амфилохијем, обновили или их обнављају...
Гвозденовићи су, као и Ераковићи и Рајићевићи, крсну славу светог Ђорђа, донијели из старог завичаја. Касније су Гвозденовићи своју славу, која је остала као прислужбница, промијенили и узели за крсну славу Илиндан, као и остали Ћеклићи. Гвозденовићи одсељени за Дробњак, прихватајући тамошњу крсну славу - вратили су се старој, светом Ђорђу.
Према старом предању, предак свих Вучедољана, Периша, добјегао је у ове крајеве са своја два сина "од крви". По доласку у Ћеклиће, Периша се, као далеки предак и родоначелник свих Вучедољана, па самим тим и Гвозденовића, са синовима населио на имању неких муслимана "под Иковиће у Крајњем Долу, на мјесту које се данас по њима зове Мишевића рупе". Према томе, како легенда каже, они су се тада презивали Мишевићи и, зна се, да су им најближи рођаци Десанчићи из Чарађа. Даље се испреда прича да су на том мјесту живјели Перишини потомци све до друге половине 18. вијека, кад су од покрштених Синановића купили "сву турску земљу од Симуње до његушке границе". Тако добише у посјед земљиште старог села Вучег Дола, "у коме се сад настане Перишини потомци и по селу добију назив "Вучедољани". Вучедољани, највјероватније преко црквене читуље, набрајају по 7 или 8 пасова, на основу чега се да закључити да се Периша доселио у Ћеклиће пред крај 17. вијека.
Ево тог реда пасова, који се односи на братство Гвозденовића:
Петар-Ристо-Думеља-Петар-Пејо-Мартин-Митар-Божо-Периша.
За двојицу Перишиних синова, који су се звали Божо и Вицко, каже се да од обојице има данас потомака. За Божа Перишина каже се да је имао сина Митра, од кога су Гвозденовићи и Радоја од кога су Пророчићи. Било би нормално очекивати да су од Радоја Радојевићи, или Радовићи, а не Пророчићи. али, и за то се побринула легенда, по којој је Радоје добио надимак "пророк", а његово потомство Пророчићи.
3 коментара:
Захваљујем се ауторима веб презентације.
Срдачно,
Василије Гвозденовић
Pozdrav od Gvozdenovica sa Manjace kocicevog Zmijanja mismo vasi korjeni
Hvala
Постави коментар